Prehrambena Industrija - Crna Gora

Zašto je Crna Gora postala jedina zemlja Mediterana koja ne proizvodi so?

Sada uništena i zatvorena ulcinjska Solana, nekada je proizvodila soli i do pet puta više nego što je cela Crna Gora mogla da pojede, pišu podgoričke Vijesti.

Solana je bila u državnom vlasništvu do 2003. godine kada, nakon vaučerske privatizacije, najveći vlasnik, uloživši oko 800 hiljada evra, postaje Eurofond biznismena Veselina Barovića, koji je kroz razne dokapitalizacije narednih godina postepeno povećavao svoje vlasništvo u ovoj kompaniji.

Solana gazduje sa 14 miliona kvadrata državnog zemljišta u zaleđu Velike plaže, koje uprava Eurofonda želi da pretvori u građevinsko zemjište za gradnju apartmana i hotela, ali i dovesti u vlasništvo kompanije.

U Solanu je 2005. godine uveden stečaj zbog duga od 13 hiljada evra, u godini kada je njena knjigovodstvena vrednost povećana sa 22,6 na 31,2 miliona. Glasovima DPS-a u Skupštini se menja namena u prostornom planu i Solana postaje građevinsko zemljište, ali su realizaciju tog plana sprečili NVO sektor i predstavnici ambasada.

U međuvremenu, stečajna uprava Solane pokušavala je da proda zemljište kao građevinsko, prvo za 250 miliona, a kasnije je cena padala do 160 miliona. Da je plan ostvaren, većina novca završila bi u džepovima osoba povezanih sa Eurofondom, zbog čega ih nije puno interesovala proizvodnja soli.

Kako pišu Vijesti, poslednja berba soli obavljena je 2013. godine, nakon čega prestaje i upumpavanje morske vode u solila, što dovodi do ekoloških problema. Nacionalni parkovi preuzimaju upravljanje Solanom, kao zaštićenim područjem 2015. godine, omogućivši upumpavanje morske vode u solila, ali ne i proizvodnju soli.

Bivši rukovodilac Solane Saša Mitrović podseća da je proizvodila u proseku 10 do 15 hiljada tona soli.

“Potrebe Crne Gore za jestivom solju bile su na nivou tri do tri i po hiljade tona, što znači u proseku 30 odsto naše godišnje proizvodnje. Ostatak od 70 odsto, plasirali smo na tržištima zemalja regiona i Evrope“, kaže Mitrović za “Vijesti”, uz podsećanje da su i više nego dovoljne bile i količine soli za puteve.

“Da je Solana ‘živa’, ne bi nam trebao ni gram soli iz uvoza“, ističe Mitrović.

Ali, i dok je ulcinjska Solana proizvodila, u Crnoj Gori se so upitnog kvaliteta uvozila sa raznih adresa. A da je Ulcinj imao najkvalitetniju so, svjedoče brojna priznanja sada ugašenoj fabrici sa gotovo svih sajmova u zemlji i zemljama regiona.

Vodeći ulcinjski ekolog Dželal Hodžić kaže da već godinama niko ne gleda kvalitet, nego cenu.

"Međutim, ona velika Jugoslavija znala je i cenila ulcinjski proizvod kao najzdraviji i najkvalitetniji u zemlji, jer je na južnom Jadranu koncentracija soli u morskoj vodi bila najveća i najčistija. O tome dovoljno govori podatak da su domaćice od Đevđelije do Triglava za zimnicu koristile našu so, jer su im se od neke druge proizvodi kvarili već posle par meseci", podseća Hodžić.

Prema podacima Monstata, najviše jestive soli prošle godine Crna Gora je uvezla iz Nemačke i Egipta, u vrednosti od 256.076, odnosno 235.594 evra‚ a najmanje iz Švedske i Rusije, za 48, odnosno 83 evra.

Uvezeno je još iz Albanije, u vrednosti od 128.389 evra, iz Austrije 181.758 evra, Bosne i Hercegovine 108.092, Bugarske 401 evro, Kine 453 evra, Hrvatske 42.354, Češke 225 evra, Francuske 1.940 evra, Grčke 12.308, Mađarske 17.413, Indije 1.990, Izraela 9.627, Italije 10.396, Letonije 392, Malezije 590, Pakistana 25.513. Poljske 2.755, Srbije 165.231, Slovenije 5.312, Španije 1.675, Tunisa 28.402, Turske 72.593, Severne Makedonije 222, Ujedinjenog Kraljevstva 764 i iz Sjedinjenih Američkih Država za 986 evra.